У овом блог посту, испитаћу предности и мане генетског дизајна деце, истражити различите перспективе о овом питању и размотрити његове импликације, фокусирајући се на сопствене ставове.

Перспективе генетског дизајна

Родитељи су одувек тежили да своју децу учине изузетнијим. Не само да центри за подучавање академских предмета попут математике, науке и енглеског језика цветају, већ све већи број родитеља уписује своју децу у уметничке и спортске програме - попут спорта, уметности и музике - од малих ногу. У последње време, са порастом коришћења друштвених медија, све више родитеља пажљиво стилизује косу и одећу своје мале деце и дели њихове фотографије. Уз ове различите напоре, покушава се и мало другачији приступ. Конкретно, ово укључује генетски инжењеринг деце како би им се од рођења дале изузетне способности. Укратко, појављује се покрет за „дизајнирање“ деце.
Хајде да испитамо књигу Мајкла Сандела на ову тему. Сандел тврди да се генетски инжењеринг деце не разликује значајно од „еугенике“ – праксе која је примењивана у прошлости, али је укинута због разних проблема – и стога генетски инжењеринг не би требало да буде дозвољен. Еугеника се односи на политике спроведене са циљем побољшања генског фонда људске врсте, које су чак прибегавале нехуманим методама као што је присилна стерилизација. Штавише, Сандел упоређује генетско побољшање са побољшањем способности детета кроз образовање и обуку, објашњавајући да док заговорници побољшања виде малу разлику између ова два приступа, критичари их сматрају потпуно различитим питањима. С обзиром на претерано тешку реалност образовања данас, ова два приступа могу изгледати донекле слично. Међутим, он тврди да постојање таквих сличности не оправдава генетско побољшање; него, требало би да критикујемо саме прекомерне образовне методе. Иако је истина да ови проблеми постоје, верујем да је Сандел критиковао генетски дизајн фокусирајући се искључиво на примере претерано екстремних родитеља, без довољног разматрања потенцијалних користи од дизајнирања сопствене деце. Ја имам мало другачији став од Санделовог. Верујем да би, ако бисмо могли да манипулишемо генима детета, користи надмашиле недостатке.

Предности генетског дизајна

Прво, постоји позитиван аспект могућности лечења људи са генетским болестима или урођеним поремећајима на генетском нивоу, чиме се смањују тешкоће у њиховим животима. Штавише, постоји предност могућности да се људима помогне унапред који би се касније у животу могли суочити са значајним потешкоћама. Сандел такође признаје да је граница између терапије и побољшања замагљена, док тврди да се терапија може подстицати. Међутим, остаје нејасно како бисмо тачно повукли ту замагљену линију, или да ли се технологија, када се једном унапреди, заиста може користити искључиво у терапеутске сврхе. У својој књизи, Сандел тврди да чак и ако је граница између терапије и побољшања замагљена, то двоје се мора разликовати; ипак, он не даје јасан одговор о томе како утврдити тај критеријум. Верујем да је практично немогуће јасно разликовати то двоје. У стварности, постоји много људи који се суочавају са значајним потешкоћама у животу чак и ако њихова стања нису медицински класификована као „болести“. Није пожељно затварати очи пред могућношћу да им се помогне.
Још једна предност је то што може отворити нове могућности за децу која су фрустрирана јер не могу да остваре своје снове због разлика у урођеном таленту. У прошлости је било широко распрострањено веровање да се успех може постићи само трудом; међутим, разне студије су доследно извештавале да урођени таленат такође игра значајну улогу у постигнућима. Другим речима, иако је труд изузетно важан, урођене карактеристике појединца су такође фактор који се не може лако игнорисати. Генетским инжењерингом, када дете открије шта жели да ради, можемо му пружити бољу основу за остваривање својих снова.
Такође постоје критике да ако се генетски инжењеринг користи за побољшање урођених талената детета на овај начин, конкуренција ће постати још интензивнија. Међутим, верујем да основни разлог за непотребну конкуренцију није то што су сви изузетни, већ то што су изузетни појединци превише концентрисани у одређеним областима. Данас, уместо да размишљају о томе шта заиста желе да раде или у којој области желе да буду признати, многи људи бирају своје каријерне путеве дајући приоритет спољним факторима као што су друштвени статус или економске награде.
Као резултат тога, таленат није равномерно распоређен по различитим областима, и људи имају тенденцију да се окупљају само у неколико специфичних области. Овај феномен се неће лако решити уколико се не промени друштвена клима која претерано фаворизује одређене области. Напротив, верујем да би се овај феномен могао ублажити када би људи који раније нису могли да се упусте у друге области због ограничења својих урођених талената могли да уђу у нове области.
Пре неколико година, када је висока стопа самоубистава на KAIST-у покренута као друштвено питање, дошло је до контроверзе око тога да ли студенти на престижним универзитетима – где се окупљају изузетни студенти – заправо живе срећним животима. Постоји и забринутост да би „дизајнирање“ деце могло проширити овај проблем изван само неколико елитних универзитета на друштво у целини. Сходно томе, критичари тврде да би горе поменута корист од „давања крила дечјим сновима“ заправо могла да сруши те снове. Међутим, висока стопа самоубистава није била јединствена за KAIST, већ проблем заједнички за неколико престижних универзитета, и напори су у току да се ситуација постепено побољша мерама као што су подизање свести студената и проширење подршке менталном здрављу. На крају крајева, верујем да чак и у окружењу где су сви изузетно талентовани, појединци могу водити срећне животе све док их подржавају њихове личне вредности и системи друштвене подршке.

Како би требало користити генетски инжењеринг?

Наука и технологија саме по себи су увек вредносно неутралне. Проблем лежи у томе како људи користе ту технологију. Санделова књига првенствено критикује претерано притискајуће стилове родитељства, као што су случајеви у којима родитељи намерно траже дијагнозу тешкоћа у учењу или дају лекове у немедицинске сврхе – чак и када њихово дете нема АДХД – како би побољшали концентрацију. Верујем да су ови примери искривљени ка претерано екстремним случајевима. Већина родитеља може се поистоветити са жељом да њихова деца имају мало боље таленте и воде мало удобнији живот. Наравно, признајем да постоји проблем са родитељима који претерано контролишу своју децу у том процесу. Међутим, не верујем да бисмо требали безусловно гледати на саму технологију – која се може користити у друге добре сврхе – у негативном светлу само зато што постоји могућност да неки људи са погрешним идејама користе технологију генетског инжењеринга на негативан начин. Чак и гледајући тренутно стање образовања, чињеница да неки родитељи инсистирају на образовним методама под високим притиском не значи да су такве методе друштвено прихваћене као исправне. Напротив, успостављају се различити системи и прописи како би се континуирано решавали ови проблеми. Генетски инжењеринг такође може почети на основу фундаменталних принципа и друштвених норми и развијати се у правцу који решава проблеме и доноси побољшања. Појава екстремних случајева није толико проблем са самом технологијом колико је то питање које је практично немогуће избећи у људском друштву, и сви чланови друштва морају да раде заједно како би пронашли решења.
Свакако постоји могућност да генетски дизајн деце доведе до негативних исхода када га спроводе неки претерано ревносни родитељи. Међутим, очекујем да ће позитиван утицај – помоћ деци да остваре своје снове – надмашити све негативне последице. У друштву у којем много људи живи заједно, немогуће је потпуно избећи конкуренцију. Оно што је важно јесте избор – који праве и појединци и друштво – о томе да ли ћемо прихватити ту конкуренцију на здрав начин и на одговарајући начин користити генетско побољшање, или ћемо постати превише опседнути конкуренцијом и користити је на негативан начин. Образовање се такође понекад користи као средство за задовољавање непотребних амбиција, али с друге стране, игра позитивну улогу у побољшању способности ученика. Пракса родитеља који генетски модификују своју децу не разликује се много од овога. Иако одговарајућа регулација може бити неопходна за неке негативне случајеве, верујем да треба да проценимо позитивне могућности уз технологију, а не да је посматрамо искључиво у негативном светлу.